Koliko košta naš online identitet?

Sve navike, interesovanja, seksualna orjentacija, veze sa ljudima, razmišljanja, statusi?
#yearinreview2016

Bliži se kraj godine i prave se raznorazne rekapitulacije i osvrti, kakva nam je bila ova 2016. Ni Facebook nas u tome nije mimoišao i napravio je personalizovani novogodišnji video, koji sigurno niste mogli da omašite kod nekog od svojih prijatelja i da se zapitate, “a kad će to da uradi i za mene i moju godinu provedenu na Facebooku, da se i ja pohvalim i podelim sa svima”. Odgledao sam podosta tih videa iz puke znatiželje, da vidim na šta je Facebook stavio akcenat. Osim odabranih fotografija koje su mahom vezane za porodicu i neka putovanja, postoji i segment lavine “lajk” loptica koji se skupljaju u jedan “bunar” sa ukupnom cifrom lajkova koje ste napravili u 2016. Za moj inženjerski mozak je ta cifra jedina bitna stvar u celom videu, i svaki put sam premotavao na tacno 20 sekundi pred kraj, gde se ta brojka prikazuje.

Zašto je ovo bitno?

I što je Facebook pored porodice, dece, putovanja, akcenat stavio baš na lajkove?

Da li postoji neka veza koju Facebook želi da uspostavimo između emotivno najintimnijih ili najpoželjnijih trenutaka i stvari koje lajkujemo?
U jednom od prethodnih blogova sam napisao da Facebook, Youtube, Twitter, Instagram, Snapchat više nisu u poslu društvenih mreža, oni su u poslu socijalne psihologije i stvaranja navike korišćenja.
Iz ugla Facebooka, najbitnija stvar kod svakog korisnika je što veći broj lajkova i međusobnih interakcija. To je kapital i osnovna vrednost Facebooka. Naši lajkovi i interakcije.

Besplatno korišćenje ove društvene mreže “plaćamo” našim identitetom – stranicama koje lajkujemo, sa kim smo u interakciji, rečima i rečenicama koje stavljamo u naše statuse. Facebook skuplja te informacije, analizira ih i pravi detaljan profil naše ličnosti. Oni znaju naše navike, interesovanja, toleranciju, seksualnu orjentaciju, razmišljanja…

I to je proizvod koji prodaju oglašivačima.

U razvijenijim zemljama postoje i firme koje rade statistiku šta u realnom svetu kupujemo ili radimo, i sa njima ukrštaju podatke na osnovu oglasa koji su baš vama prikazani i kojim vas “gađaju” (znate ono kad guglate neki proizvod, a onda vas on “juri” na oglasima širom interneta, pa i na Facebook-u? E, to). To je ta veza, kad su vam pokazali i koliko puta su vam pokazali neki oglas, a vi posle toga i kupili tu stvar, znaju da ste podložni uticajima kampanja i kom nivou prikaza, i time mogu da garantuju prodaju oglašivačima.
Ovo je verovatno najnapadniji, najnapredniji marketinški sistem ikada osmišljen.

U podacima je moć

Facebook može da utvrdi ko je najranjiviji na uticaj oglasne kampanje i da ga bombarduje oglasima dok ne kupi tu stvar. Ovde sam se fokusirao na Facebook, ali je ista stvar i sa Google-om. Google ne prati samo šta pretražujete na njihovom pretraživaču, već i šta klikćete na preko 10 miliona vebsajtova na kojima se nalazi njihov softver za praćenje i analitiku poseta. Uz to kad dodate svaki email koji ste napisali na Gmailu, ili poslali nekom drugom na Gmail, pogledali Youtube video ili koristili Google mape, dobije se toliko informacija za ukrštanje, statistiku i duboku analizu da realno, ne možemo ni da sagledamo kompletnu sliku šta su sve u stanju da iz tih podataka izvuku i zaključe.

Ono što je definitivno sigurno je, da ove kompanije zarađuju milijarde zahvaljujući tim podacima. To je njihov pravi biznis model. Oni prodaju nas, korisnike i naše živote (tj podatke o njima) koje im mi ostavimo tako velikodušno, besplatno, korišćenjem njihovih sajtova. Time dolazimo do osnovnog zaključka, da mi definitivno nismo korisnici, mi smo roba koja se prodaje.

I, šta je tu najveći problem?

Najveći problem je što mi mislimo da su ovi sajtovi i usluge besplatne. Ne postoji tako nešto kao što je besplatni ručak.
Još od nastanka Interneta, postoji ustaljeno mišljenje među nama korisnicima, da ćemo pre nešto da koristimo ako je besplatno, nego da za to platimo neke pare. Kao rezultat toga, vebsajtovi su morali da budu besplatni, i morali su da prodaju oglase da bi preživeli i zaradili te pare.
Da bi u tome bili uspešniji, razvili su ciljane kampanje kojima “gađaju” odabrane korisnike na osnovu algoritma koji su osmislili, koji povezuje naša interesovanja i online ponašanje. Što znači da smo kao korisnici pod konstantnom prismotrom šta radimo i kako se ponašamo, da bi nam za uzvrat usluga koji koristimo bila besplatna.

A koliko realno ta usluga košta?

Ili, koliko realno naš kompletan virtuelni indentitet, sve što volimo, želimo, sa kim smo u raznoraznim interakcijama i vezama, košta?
Ako uzmemo da je u 2015. godini Facebook napravio prihod od skoro 18 milijardi dolara.
Da je u 2015. godini imao 1,44 milijarde aktivnih korisnika na mesečnom nivou, dođemo do proste računice da naš kompletan virtuelni identitet i profil košta 18/1,44, iliti 12,5 dolara na godišnjem nivou, odnosno 1 dolar mesečno!!!

Prodali smo se za 1 dolar mesečno…