Zašto na moru nisam napravio nijednu fotografiju

Ili Offgrid – offline – disconnect varijanta življenja

Ova priča ima dva dela. Prvi koji je bio okidač, i drugi koji je bio spoznaja.

Od 1996. godine sam na Internetu minimum 10 sati dnevno, bilo na računaru, ili poslednjih godina na telefonu. Telefon nikad ne gasim, uglavnom zbog prirode posla i potrebe da servisi i usluge koje mi pružamo budu dostupne i rade 24h dnevno. Na žalost, naši serveri ne znaju da li je vikend, ili radni dan, da li je 2 popodne, ili 2 ujutru.

Prvi deo (okidač): Splavarenje na Tari

Sa prijateljima sam otišao na splavarenje na Taru, u kanjon prelepe, skoro netaknute prirode, gde smo trebali provesti 4 dana, od toga 3 spuštajući se rekom Tarom nekih 80-tak kilometara. Kamp koji je bio naša baza za celo putovanje je na samoj obali reke, udaljen kilometrima od bilo kakve “normalne” civilizacije na kakvu smo navikli.

Nekoliko važnih životno-tehnoloških crtica koje bih ovom prilikom izdvojio kako bi se stvorila slika ambijenta u kom smo proveli 4 dana:

1. Vrhunac tehnologije je baterijska lampa
2. Ona služi da pronađeš put noću do wc-a do koga moraš lepo da prošetaš iz svog kreveta, van bungalova
3. Struja i topla voda su ozbiljan luksuz, često dostupan samo par sati u toku dana
4. Nema telefona, gledamo se u oči i komuniciramo direktno
5. Nespokojstvo što nisam online i nemam pristup informacijama
6. Voda i vatra – na pet metara si od vode koja teče, pored vatre koja te greje. Ima nešto iskonsko u tome što te pročišćuje, puni energijom i smiruje.
7. Zvuci prirode – nepoznavanje kako zvuči, recimo, puh i koliko se plašimo prirodnih stvari i zvukova, a koliko nam je “beep” sa telefona postao normalan zvuk.
8. Papir i olovka za pisanje crtica pošto nemam Evernote koji svakodnevno koristim.

Prvi dan mi je bilo mnogo neobično i čudno što nemam telefon u rukama. Što je ova gornja „nenormalna“ lista u potpunoj suprotnosti sa „normalnom“ listom na koju sam svakodnevno navikao:

1. Što se ne čuje „beep“ na svakih par minuta.
2. Što nemam crveni kružić sa brojkom, koliko novih notifikacija imam na nekoj aplikaciji.
3. Što nema te psihološke nagrade iščekivanja nepoznatog, šta se krije iza crvenog kružića i kakvu notifikaciju sad imam.
4. Što ne palim ekran svakih par minuta, da vidim koliko je sati i koliko još procenata baterije je preostalo.
5. Što ne razmišljam hoće li izdržati do kraja dana, ili moram da tražim negde punjač.
6. Što sam nespokojan, da li sam nekome potreban, da li je neko pokušao da me dobije pa nije uspeo.
7. Što ne znam da li ima neka važna informacija koju propuštam što nisam online.

Drugi dan smo ploveći, videli srnu kako pije vodu sa obale u reci kojom smo bešumno klizili i prestao sam da razmišljam o svim glupostima. Počeo sam da uživam u trenutku u kome sam, i da upijam sve senzacije koje su dolazile oko nas.

Treći dan. Mirnoća. Potpuno obaranje clock-a na kome razmišljaš, radiš i funkcionišeš. Ne vrtiš više posao u glavi. Konačno počinješ da čuješ žubor reke, šum lišća, pucketanje vatre.

Četvrti dan. Povratak u civilizaciju. Uključivanje telefona i vraćanje online. Ovako mi je otprilike izgedao ekran posle 4 dana nepostojanja.

Vrhunac mog reseta je bio, kad sam shvatio da sam samo pogledao sve ove crvene kružiće, ugasio ekran i pomislio, večeras kad dođem kući pa ću da odgovaram na sve poruke. Ne sad.

Drugi deo (spoznaja): Odmor na moru

Oduvek sam imao pristojan aparat i voleo dobru fotografiju, a danas nam fotke nikad nisu bile dostupnije, ali isto tako nikad manje vredne sa potpuno pogrešnom svrhom. Nekad smo ih slikali iz sebičnih i ličnih razloga da se prisetimo trenutaka koje smo proživeli i uživali u njima, a sad pravimo fotografije da bi drugi proživeli i uživali u našim trenucima. Paradoksalno, i mi često više uživamo gledajući tuđe fotografije i trenutke, nego naše.

Lična intima vs reality fenomen

Vremenom smo zahvaljujući socijalnim mrežama svi ušli u neki svoj mikro reality. Više nam je stalo kakvu sliku u očima drugih odajemo, nego realno ujutru kad stanemo pred ogledalo, da li smo zadovoljni onim što vidimo i kako se osećamo.

Ne uživamo u trenutku u kojem smo, već sve radimo da bi tamo negde ostavili neki utisak kako smo lepi, pametni, nasmejani, opušteni, bogati, ležerni…

To nameštanje po plaži, ili bilo kom mestu da bi se napravio što bolji selfie, da bi se dobilo što više lajkova, šerova, komentara, „tamo negde“, potpuno ubija uživanje u tom trenutku. Sve što vidimo ili proživimo, zalazak sunca, dobra klopa, čaša vina, posmatra se kroz prizmu deljenja na društvenim mrežama i hranjenja naše sujete lajkovima i komentarima.

Na sve to, okružujemo se ljudima koji isto misle ili nas podržavaju u postupcima i razmišljanjima i kroz njihove komentare tražimo potvrdu naših razmišljanja ili postupaka, hraneći svoju sujetu. Ukoliko dobijemo loš komentar, drugačije mišljenje, konstruktivnu kritiku, to se odmah briše da ne bi kvarilo sliku koju želimo da stvorimo. Ne postoji želja za razmenom mišljenja, za drugačijim pogledom na neku situaciju, za izlazak iz zone komfora.

Iz tog razloga telefon nisam uopšte nosio sa sobom. Gore pomenuti foto-aparat sam takođe ostavio kući, i uživao u trenutku koji sam provodio sa svojim najmilijima. Bio sam prisutan tu i tada, a ne tamo negde, razmišljajući kako će mi neko oceniti fotografiju. Ovo je, verovatno, jedina fotografija koju imam sa ovog letovanja, a koju je moja supruga “na kvarno” slikala.

Kakva su Vaša iskustva?